Ustav predviđa da svaka od 50 saveznih država bira „elektore“ koji će zapravo birati predsednika.
Iako Sjedinjene Države tvrde da su najrazvijenija demokratija na svetu, njenog predsednika ne bira narod direktno. Umesto toga, ustav predviđa da svaka od 50 saveznih država bira „elektore“ koji će zapravo birati predsednika. Takav izborni sistem je poznat kao elektorski kolegijum.
Od prvih 1789. godine, na kojima je pobedio Džordž Vašington, održano je 59 predsedničkih izbora u SAD. U pet slučajeva, među kojima su i dva u ovom veku, pobedio je kandidat koji nije osvojio najviše glasova, ali je bio na biračkom kolegijumu.
2000. demokratski kandidat Al Gor dobio je 543.895 glasova više na nacionalnom nivou od republikanca Džordža V. Buša. Ali u spornoj trci koja je stigla do Vrhovnog suda, sudije su odlučile da zaustave ponovno prebrojavanje i dodelile tadašnjih 25 elektorskih glasova Floride Bušu. To je Buša stavilo iznad magične brojke od 270 elektora i obezbedilo mu predsednički mandat.
Kada je Donald Tramp izabran za predsednika, Hilari Klinton je osvojila 2,9 miliona glasova više od njega na nacionalnom nivou. Ali Tramp je postao predsednik jer je osvojio 304 elektorska glasa naspram 227 Klintonovih.
Ako kandidati osvoje jednak broj elektora, o izboru odlučuje novoizabrani Predstavnički dom.
Kako birači rade
Svaka država delegira izbornom kolegijumu onoliko birača koliko joj pripada srazmerno njenom broju stanovnika. Ukupno ima 538 elektora, što odgovara broju kongresmena i senatora u američkom parlamentu.
To znači da ima ukupno 538 elektora: 435 predstavnika i 100 senatora, plus tri za Distrikt Kolumbija. Kandidat koji osvoji najmanje 270 elektora postaje predsednik.
Kalifornija je najmnogoljudnija američka država i ima najviše birača (54), zatim Teksas (40), Florida (30) i Njujork (28). Na drugom kraju spektra, retko naseljene države kao što su Aljaska, Vermont, Delaver, Vajoming ili Montana imaju samo po tri elektora.
Uz dva izuzetka, načelna pravila „pobednik uzima sve“ u saveznim državama – kandidat koji osvoji većinu glasova u toj državi, čak i sa najmanjom mogućom razlikom, pobeđuje sve njene birače. Izuzetak su Nebraska i Mejn, koje dele birače srazmerno broju osvojenih glasova.
“Sving države”
Većina država je tradicionalno sklonija demokratama ili republikancima, a tamo se pobednik zna unapred, pa su u fokusu kandidata najčešće one savezne države u kojima bi svaki kandidat mogao da pobedi (tzv. sving države).
Ove godine ih je sedam – Pensilvanija (19 selektora), Džordžija i Severna Karolina (po 16), Mičigen (15), Arizona (11), Viskonsin (10) i Nevada (6). U svim njima, prema anketama, kandidati su unutar statističke greške.
Neki kritičari smatraju da je izborni kolegijum zastareo i želeli bi da ga zamene nacionalnim glasanjem. Tvrde da se birački kolegijum ruga sistemu „jedan čovek, jedan glas“ kojim se država ponosi.
Pored toga, Izborni koledž dovodi do toga da kandidati koncentrišu svoje kampanje prvenstveno u nekoliko ključnih država u kojima je ishod glasanja neizvestan, što većinu birača u ostatku zemlje pretvara u posmatrače.
Ali zagovornici smatraju da bi se upravo to dogodilo da je predsednik izabran isključivo voljom birača. Tada bi kandidati koncentrisali svoje kampanje u velikim državama – Kaliforniji, Teksasu i Njujorku, dok bi birači u manjim državama bili posmatrači.
